Живот, романи

НАТАША ВЕЉКОВИЋ, ПИЈАНИСТКИЊА, БЕЧКИ ПРОФЕСОР, И ЊЕНА СРБИЈА КОЈУ НОСИ ПО СВЕТУ
У тишини се рађа музика
Музика је језик осећања и прочишћења, поглед у унутрашње огледало. Безусловна повезаност са Богом (као код Баха и Бетовена). Београд је, каже, њено друго ја, и кад јој се руга и кад је воли, прекоран и нежан. Србија је њено сопство, њен род и проклетство, земља која још увек има свој укус и мирис, свој фолклор и менталитет. Ту је извор и упориште наше креативности, наших узлета. Што је даље од куће, њена свест о коренима је чвршћа. Њена деца, рођене Бечлије, беспрекорно говоре српски и пишу ћирилицом. Милица и Милош. А она и даље разоткрива мистерију тужног дура и веселог мола, и слика једну жуту кућу на Врачару, у Подринској 7

Пише: Бранислав Матић
Фото: Александар Драгутиновић

Њу нико није гурао. Свира од четврте, наступа од седме, од десете зна да је музика њен пут и њен живот. Од четрнаесте је студент Универзитета за музику у Бечу. На истом Универзитету је потом професор, већ тридесет година. Усавршавала се и на њујоршком Џулијарду и на Конзерваторијуму у Женеви. Овде би сад требало дуго ређати награде, имена врхунских оркестара и диригената са којима је радила, светске концертне подијуме на којима је наступала, наслове дискографских издања. Тврди да живи у садашњости и кроз њу стиже до свих даљина.
Наташа Вељковић (Београд, 1968) у Националној ревији.

Прсти на диркама. Може се рећи да сам права Београђанка. Мој отац Јован рођен је у Београду, а мајка Мирјана је из Смедерева, али се већ у својој другој години са родитељима и сестрама досељава у Београд, на Црвени крст, у улицу Подринску 7, данашњу Радивоја Кораћа. У тој кући мојих бабе и деде увек је било пуно деце и био је један полуконцертни клавир „ербар”, на коме сам већ са три-четири године почела прва музичка ометања комшилука. Мој отац одрастао је у Господар-Јовановој улици, на Дорћолу, где сам такође често боравила у детињству. Волела сам то место зато што је представљало, за мене, срце Београда. Ипак, ништа ми није било ближе од Подринске 7. Мени је то сада синоним за све чега више нема. Цело једно детињство је у том чаробном простору. Најважнија је била башта, пуна разних домаћих животиња. Отуда и данас моја приврженост животињама. Ту сам проводила велики део дана. Зими, грејала сам руке на каљевој пећи и свирала по леденој слоновачи пожутелих дирки „ербара”. Бака Радмила била је стуб целе велике фамилије, у којој су, игром случаја, са свих страна била само женска деца. У нашој фамилији је стога владао матријархат.

Београдски свет. Мој град, моје друго ја, моје огледало, са свим својим гримасама и осмесима, када ми се руга и када ме воли. Чини ми се да Београд види све што радим, његовим прекорним али и нежним погледом, понекад уснуо у магли зимских испарења, а најчешће отвореног плавог неба каквог нема нигде другде. Град најлуђих графита, најмириснијих јоргована и надвременог загрљаја две моћне реке. Понекад, када град спава, седим крај прозора једне високе зграде где моја мајка станује. Те тренутке имам само у овом граду: тада ћутим и слушам шта заправо Бели Град има да ми каже узајамним ћутањем. Тада видим мост, Авалски торањ и пуно светла са свих страна, нашу цркву. Преместим се на другу страну, на терасу, и угледам мали део Калемегдана, замислим да могу да видим и цркву Ружицу. Та замишљена места и улице мога града опет ме одведу до моје лепе Подринске 7. Обе моје школе на Врачару, основна и музичка, још су ту. Али кућа више није наша, у њој је сада један познати кафе. Уместо наше баште сада је ту бетон са столовима за госте.
Иначе, не гледам много уназад и не жалим за прошлошћу. То ми је увек било кич. Када седнем крај тог прозора и ћутим, не размишљам о догађајима, само препознајем мирис, звук, излазе ми пред очи неке слике. Имам необично мало фотографија из свог детињства, моји родитељи нису имали навику да пуно фотографишу. Можда баш зато призивам ту башту у своје сећање. Моја бака имала је пуно птица и то су ми најдража сећања уопште: бака, њене птице, мачке које су долазиле, пас Пико... Свакодневно сам са баком одлазила на Каленића пијацу, између осталог, да гледам канаринце, штиглиће и папагаје који су тамо продавани у маленим кавезима. Шетње са мојим оцем Јованом у Кошутњаку, пењања по дрвећу, Хајдучка чесма, Топчидер... То су ми драгоцена сећања.
Београдска концертна дворана „Коларац” место је важно за мене.
За „Коларац” су везани моји први успеси, моје музичко одрастање, прво препознавање себе као музичара. Ту су били и моји најдражи учитељи: професорка Лили Петровић и професор Арбо Валдма, који је остао и данас мој музички отац, иако већ дуги низ година живи и ради у Келну.
Како сам упоран учесник садашњости, најдража и најчвршћа спона са Београдом су моја мајка Мирјана и ћерка Милица, као и моји драги пријатељи Сандра и Аца.

Моји животи. Беч је град мог другог живота, оног који почиње у мојој петнаестој години. Град мог осамостаљивања и формирања уметничког укуса. Тај укус се у различитим раздобљима живота клесао и градио своје приоритете. Сада примећујем у интерпретацији једног дела да ми је готово важнија форма, која као неки пулсирајући скелет над великим луком композиције обухвата њен почетак и крај. Раније ми је центар радног процеса био детаљ, а нагласак на достојности у стилу. Уследили су рад са аустријским пијанистом Паулом Бадуром Шкодом, који ми је удахнуо приврженост бечкој класици, и завршавање студија у његовој класи на Универзитету за музику у Бечу, па победа на конкурсу „Клара Хаскил” у Швајцарској, усавршавање на Женевском конзерваторијуму као стипендиста швајцарске владе, студијски боравак на њујоршком Џулијарду, упознавање легендарног пијанисте Никите Магалова у Монтреу и консултације са њим... Тада нисам ни слутила да ћу своју музичку базу и стално место становања имати у Бечу.

После тридесет година. И тако, пре тачно тридесет година, добих место предавача на том истом универзитету где сам и студирала. Била сам једна од најмлађих, половина мојих студената било је старије од мене. На Универзитету за музику у Бечу још увек радим, ванредни сам професор, и тај рад са студентима је још један од мојих живота. Моја породица је у Бечу, деца су ми рођена у Бечу. Миличин отац Кристијан Зулус је Аустријанац, Милошев отац и мој садашњи муж је челиста Тобиас Штосиек, Немац. Беч је град који волим јер не оптерећује својим постојањем. То је у данашње време врло ретко. Беч ми даје осећај сигурности који сам у Србији временом мало изгубила.

Корњачина кућа. Рекох, у Бечу могу ваљано да се бавим својим послом: да свирам. Волим своје студенте и универзитет за музику. И волим што Беч није далеко од Београда. У ствари, ја сам у свој стан у Бечу већ пренела неку моју Србију – пса Луњу кога сам нашла пре дванаест година у Београду, мачку Аиду коју сам пре десет година из једног српског села донела у Беч, велики број мени драгих и важних књига на српском језику, безброј неких ситница из Београда.
Мислим да човек свој дом носи увек у себи, ма где да живи. То је мој доживљај себе: кућа коју увек носиш на својим леђима, као корњача. Познајем људе који се труде да забораве своје корене, мислећи да ће се тако боље интегрисати у неку нову средину. Та врста духовног самоповређивања ми је увек била неприхватљива. У младости, живећи и у неким удаљенијим градовима (Женева, Њујорк), схватила сам да ми је аутоматска реакција била: што сам даље од куће, моја свест о коренима је још чвршћа. Наставила сам да за себе најчешће пишем ћирилицом. Своју децу сам научила да пишу ћирилицом и да беспрекорно говоре српски. Супруг је научио српски. Свест о својим коренима ми даје крила да се винем на још удаљенија места и да се свуда осећам као код куће, јер имам осећај идентитета, као неку равнотежу, тло под ногама.

Места где бих могла живети. Србија је део мог сопства, које сам, мислим, добро сачувала. Поносна сам на то. Да, Србија је та корњачина кућа коју на леђима носим, мој род, моје проклетство. У њој не могу да останем дуго, а не могу без ње. Можда сам зато, описах вам, у свој стан у Бечу пренела део своје Србије. С друге стране, лако се одушевим новим срединама у којима се нађем. Понекад мислим да бих могла на још много места да живим.

Из Кине. У априлу сам била у Кини, земљи најразличитијих обичаја и људи. Трудим се да сваку земљу упознам кроз људе, јер земљу, пре свега, чине људи. Гостољубивост у Кини ме је потпуно освојила, али највише утисака добила сам кроз музику, делећи је са публиком.  Кроз комуникацију са студентима музике у вишемилионском граду Ченгдуу, стекла сам нова сазнања о њиховој култури и традиционалној музици. И кроз недогледну разноврсност хране, кроз начин на који се они односе према заједништву и дружењу при готово сваком оброку, сазнала сам много о духу и култури те огромне земље.

Пртљаг надахнућа. Претходних дана сам имала снимање новог компакт диска у Немачкој за дискографску кућу CPO (Classic Produktion Osnabrück). Увек ме фасцинира њихова професионалност у студију, услови рада, колегијалност музичара у Немачкој, у којој сам тако често снимала. Сви ти утисци и сазнања које понесем однекуд за мене су ново надахнуће. 
И онда опет четири зида, инструмент, и она кућа коју носим на леђима. И много тишине, јер у тишини се рађа музика.
И баш та музика нас чини бољима. Та књига и та слика, такође.

У унутрашњим огледалима. Музика је одувек била у човеку. Не размишљамо како дишемо, напросто то чинимо. За мене, музика је језик осећања. Почевши од разоноде и забаве, кад је лака и весела, може бити површно одвраћање од стварности које нам је такође понекад потребно. Самообмана, на неки начин.
Истинита музика за мене је она која може да допре до саме сржи емоције, па и по цену да је то осећај губитка, бола, беса, усамљености или неког скривеног, узнемиреног дела душе. Доживљавам то као неко чишћење душе, чак као врсту психотерапије, као поглед у унутрашње огледало, који је за мене вечито надахнуће и вечити извор страха од саме себе. Увек та огледала, разбијена, опет лепљена, свакојака. Музика, и у овом добу ратова и вештачке интелигенције, преноси нам поруку заједништва. Иза сваке ноте једне Бетовенове симфоније крију се мистерија и бескрај. За Баха и Бетовена је то била једна безусловна повезаност са Богом.

У новим микрокосмосима. Музика мора да рецитује поезију, да исприча причу, одглуми драму. Музика слика пејзаже, портрете, библијске параболе, композиције боја. Ако човек  отвори своја чула за прихватање и препознавање тих боја, садржаја, звукова, он улази у један нови микрокосмос. Тај свет враћа нам заборављене вредности, успоставља њихов поредак.
Посао интерпретатора музике саздан је из неколико делова. Један део је покушај да наше биће претворимо у звук, да инструмент буде само продужетак наших прстију. Други део је вештина, добар занат, који омогућава да своју интерпретативну замисао остваримо како желимо. Најзад, ту је жеља да се то време, ухваћено у форму музичког дела, подели са другима; ту је смисао свега.

Помиреност са својим временом. Епоха масе и квантитета, неукуса и неосетљивости... Прихватам данашње време такво какво јесте, са свим његовим апокалиптичним тенденцијама. Покушавам да не будем љути непријатељ данашње трке за „брже и јаче”. Прилазим томе као према нервози када излазим на бину. Трему увек прихватам као добру дружбеницу и тако, руку под руку, ми заједно излазимо на бину. Тог трена се нервоза претвара у креативност.
Чудесно је да смо ми људи тако различити. И ако мене испуњава и чини срећном такозвана уметничка музика, некоме ће баш та музика бити највећи извор досаде. Можда не треба тако оштро супротстављати и у противничке таборе разврставати елитистичку мањину, где спада „права уметност”, и онај други део који можемо назвати шундом. За мене је права уметност она која покреће мисао и духовност, али и буди успавана, десензибилизована чула данашњег човека.
Кад поредим Србију са неким другим земљама, срце ми испуњава топлином осећај да ова земља још увек има свој укус и мирис, свој фолклор, менталитет. За мене су тај немир и превирање, бурна историја и храброст, конфликтност и противречност у српском народу увек били плодно и инспиративно тле за рађање уметности. Ту, у том незабораву нас онаквих какви смо, у очувању тог пра- са свим својим несавршеностима, ту је извор и упориште креативности. Ту настаје контраст, бол, ту се рађа Венера из морске пене.

Аплаузи и скромност. Ах, то савршенство! Оно нас вуче у неке непознате просторе, пролазимо кроз Хад, идемо даље, важно је не окретати се, јер ако се једном окрене уназад заувек се губи. Тако је Орфеј по други пут изгубио Еуридику, тако је и са истрајношћу. Нема погледа уназад када трагам за формом, одређеним звуком, карактером једног музичког дела. Мајсторство у нашем послу је уско повезано са стрпљењем и радним навикама. Умеће је задржати скромност и после великих аплауза. Бити стално ученик, бити радознао и скроман. Кад почнеш да замишљаш да си звезда, тада уметност стагнира, недостаје јој свежег ваздуха. Признајем, дешавало ми се у младости: ухватим себе да пливам у умишљености. Већ при следећем наступу то ме је кажњавало осећајем као да сам издала себе, као да публици саопштавам неистину.

У трену стварања. У првој фази рада интерпретативни уметници су верне слуге композитора. Друга фаза нас повезује са универзумом, са колективном свешћу, са бескрајем. Играчи на жици Орфејеве лире, одјеци Гелсоминине трубе из Ла Страде у контрапункту са трубама Чета Бејкера на занесеним бинама Гуче, полифонисти Баха и Мокрањца у прашумама Амазоније, сусрет свих њих у том једном трену стварања. Та фаза рада је мој плашљив покушај да додирнем неке удаљене светове. Сама помисао да се понекад приближавам тим драгоценим космосима старе и нове музике чини да никад нисам посумњала у смисао уметности и овога што радим. За мене је мајсторство сваки пут свирати као да је први и последњи. Имати свежину, нестрпљивост и радозналост као да је први наступ. Спој туге и изражајности, нешто што се осећа при сваком растанку. Поклонити партитури део себе, као да се растајем од ње заувек.

Тужни дур и весели мол. Музика В. А. Моцарта заузима посебно место у мом животу. Његови клавирски концерти су за мене праве симфоније, са клавиром као солистичким инструментом. Његове опере су суштина свега што је написао. Да бих разумела клавирску музику, послушам делове Дон Ђованија, Тако чине све, Отмице из Сараја... Његови клавирски квартети су за мене вечита инспирација, покушавам да и у његовим сонатама достигнем тон и изражајност као у његовим оркестралним или камерним композицијама. Моцарт и Шуберт, та два великана који у својој суптилној музици знају да плачу и када се смеју, у својим тридесетим годинама напустили су овај свет и оставили нама сву нежну и неухватљиву мистерију тужног дура и веселог мола.
Да бих се вратила музици Шуберта и Моцарта потребно ми је да запловим другим водама, у савремену музику. И да се, што нарочито волим, упустим у трагање за неоткривеним композиторима из доба класике, романтизма и експресионизма. У последњих десет година сам интензивно снимала за немачку издавачку кућу CPO, која се баш тиме бави: представљањем мање познате музике. У новије време у музичком свету откривен је и велики број жена композитора, којима је нормалан стваралачки пут био неправедно ускраћен.

Необична мама. Моја деца су музичари. Вероватно сам их и ја заразила том душевном опијеношћу звуком, не знам. Можда моја себична жеља да њихови светови не буду много удаљени, мој подсвесни страх од одвајања. Но увек дође то кад они више нису деца и полако преузимају диригентску палицу. Тада се улога родитеља мења. Треба имати много унутрашњег слуха да се деци препусти избор приоритета и животног пута, ако он уопште може да се бира. Можда ја нисам неки типичан пример доброг родитеља, али ми је увек било важно да децу васпитавам у слободном духу. Ми, бивши пионири из Титовог времена, ми, деца рођена у чувеној 1968. години, ми који смо учили различиту историју у основној школи и на студијама, ми чија деца су учила неку трећу историју, ми смо навикли да будемо мало збуњени временом, али и да му се прилагодимо. Данашња деца нису на тај начин прилагодљива, треба их охрабривати, помагати да се снађу у толико заводљивој понуди осиромашивања духа. Негирати све што је огледало данашњице је такође бесмислено, јер буди код деце осећај безизлазности. За мене је светионик у васпитању деце освешћивање ума и духа путем уметности...
Милица и Милош су моје највеће благо и већ су одрасли. Милица од недавно живи у Београду. Иако рођена у Бечу, после мастер студија у Берлину одлучила је да дође у Београд. Надам се да ће бити све више оваквих одлука младих и талентованих људи, да се врате у Србију или остану у њој. Син Милош успешно свира виолончело и још студира на академији у Бечу. И данас понекад у шали кажу да сам мало необична мама.

А ја... Увек ћу остати она са кућом на леђима, писаћу себи писма ћирилицом, зваћу се тада Ашатан, и нећу, нећу бити патетична. Играћу Месечеву сонату, свираћу балетску свиту, певаћу баркаролу, возићу се у гондоли и сликаћу. Сликаћу жуту кућу на Врачару, у Подринској 7.

***

Елементи биографије
Наташа Вељковић (Београд, 1968), пијанисткиња и професор. У Београду се школовала код професора Мирославе Петровић и Арба Валдме. У четрнаестој години примљена на Универзитет за музику и сценске уметности у Бечу, дипломирала 1987. у класи проф. Пола Бадура Шкоде. Даље се усавршавала на њујоршком Џулијарду (1988–1989) и Конзерваторијуму у Женеви (1990–1992). Међу бројним међународним наградама радо наводи „Клару Хаскил” (Вевеј, Швајцарска, 1985), „Орланда” (Дубровник, 1986), World Music Masters(Париз, 1990), Годишњу награду Удружења музичких уметника Србије (Београд, 1991)... Наступала је широм света, са врхунским оркестрима и диригентима. Снимала за дискографске куће ПГП РТС, аустријски „Зулус Рекордс” и „Грамоле”, немачки CPO ()... Професор на Универзитету за музику у Бечу и гостујући професор на више светских универзитета. Још података: www.veljkovic.net.

***

На Сувобору
У стварном свету, моја оаза и место повлачења је наша кућа у Шумадији, на планини Сувобор. Ту се склањам лети, да настудирам нове концертне програме. Наравно, и ту ме чека клавир и безброј старих књига.

***

Дом
Дом је простор где ми је дозвољено да ноте буду просуте по поду и да се нико због тога не буни. Простор где могу неометано да музицирам. Дом је место где живе наш пас и мачка. Где су врата осликана дечјим рукама. Где има много лепеза по зидовима. Где има безброј беспотребних ствари из разних делова света. Где смо били затворени за време пандемије. Где сви можемо да музицирамо и радимо ноћу. То је дом.

***

Стих и лепеза
Често пишем „писма себи”, најчешће на побацаним папирићима. Али има и неких забележених текстова, нешто између стиха и борбе против њега.
Љутим се на стих јер га доживљавам као оклоп. А опет, он ме изненади, понекад прекине тишину. Понекад покажем блиским људима, но то нема никакву сталну вредност, није за јавност. Осликавам понекад велике лепезе, ту се понекад задеси неки изгубљени полустих.